Grejem Bensindžer je tokom razgovora sa suprugom srpskog i najboljeg tenisera svijeta, Jelenom Đoković, upitao:
“Da li je postojao momenat kada si pomislila da je blizu odustajanja od tenisa?”
A odgovor Jelene Đoković je glasio:
Rekao mi je ‘Napuštam tenis’. Bukvalno. Rekao mi je da je izgubio u Majamiju, bio je to težak poraz, a onda nas je sve okupio i rekao ‘Ljudi, završio sam’. Ja sam bila u stilu ‘Šta?!’. A on je nastavio, ‘Edoardo (Artaldi), pričaj sa mojim sponzorima, hoću da budem čist pred njima, ne znam da li prekidam sa tenisom na šest mjeseci, godinu dana ili zauvjek, samo im reci… Ako požele da ostanu u kontaktu s nama, u redu, a ako ne, i to je u redu, samo želim da svi budu okej što se toga tiče – objasnila je ona.
Tome je dodala i da mu je kroz suze rekla: “Ali, ne možeš da odustaneš”.
“Plakali smo, svi. Pričali smo mu ‘Šta to radiš, nije ovo pravi trenutak to!’. Onda smo otišli na odmor… Znate, kada on riješi da ne igra tenis, onda ne želi ni da ga vidi, ne želi da radi bilo šta što ima veze sa tenisom. A ja volim tenis. I, ja sam djecu vodila sa nama, igrala sam tenis sa njima. A onda se i on tu pojavio trećeg, četvrtog dana. I, vidio me kako sam našla tu neku staru mašinu za tenis, pa ću igrati protiv nje, kad već nemam trenera. Stefan je skupljao loptice, igrali smo se, bilo je baš zabavno, nije to bilo samo klasično treniranje, na koje je on navikao. Njemu to (klasično treniranje) više nije bilo zabavno, bilo je previše ozbiljno, previše takmičarski, a on je želio da uživa, bez pritiska”.
Tada se i desilo nešto što je odredilo dalji tok karijere Novaka Đokovića:
“Srećom, vidio je koliko mi uživamo na terenu, koliko nam sve to prija i onako, bez patika, bez majice, samo u šortsu, kaže ‘Mogu li, molim vas, da dobijem reket’ (smijeh). A ja mu kažem ‘Ne, ne može. Ti si tenis napustio. Ovo je sada naše vrijeme, napusti teren’. Šalila sam se s njim, naravno. A onda mu Stefan kaže ‘Okej, tata, možeš sad ti malo’. I on uzme loptice, odservira jednom, dvaput i kaže ‘Hm, ne osjećam se loše’. I onda ga ja pitam možemo li da igramo malo on i ja, pa smo i tako igrali, pa on sa decom, a posljednjeg dana odmora je uzeo i patike, obukao majicu za trening i rekao ‘Znaš, pozvaću Marjana (Vajdu) i pitati ga da mi opet bude trener. A ja sam (smijeh) bila u stilu ‘Kako to misliš?’, a ostalo je istorija”.
Na kraju je dodala i sljedeće:
– Tih deset dana se osjećao tako da stvarno neće igrati više tenis. Jer, bila je to ona godina kada je poslije operacije požurio da se vrati tenisu što prije. Rezultati nisu došli tada, a on je pokušavao da ih što pre ostvari. Ljudi su mu govorili ‘polako, uspori’, a on odgovarao ‘Ne želim da usporim!’. Jer, čak i kada ste povređeni, život vam se svodi na oporavak, a on je tu počeo da gubi… Pada. I pada. I pada… Zato je rekao ‘To je to’. Znate, nije on baš neki gubitnik (smijeh), ali zapravo i jeste (odličan), jer se oporavlja, kao ptica feniks, pronađe motivaciju. Njemu je potrebno da doživi potpuni pad, da izgubi apsolutno sve, a onda krene da ponovo gradi iznova taj toranj… i taj toranj onda bude nestvaran – zaključila je Jelena Đoković.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu