Mitrović je najzaslužniji što se Srbija plasirala na Svjetsko prvenstvo, ali je ujedno bio tragičar u prethodnom ciklusu kvalifikacija za EURO 2020.
Tada, nakon promašenog penala protiv Škota, prvi put je razmišljao o povlačenju iz reprezentacije.
On je u serijalu RTS-a “Na putu za Katar”, autoru Aleksandru Stojanoviću, ispričao kakve su mu misli prolazile kroz glavu nakon tog bolnog poraza od Škotske u Beogradu.
“Bio je to jedan od najtežih trenutaka u karijeri. Nikad nisam rekao ranije, ali sam razmišljao i o povlačenju iz reprezentacije. Kreneš da preispituješ sebe, da li je važno da opet igraš fudbal. Svašta mi se motalo po glavi sedam, osam dana. Prva četiri bukvalno nisam ustao iz kreveta. Zasmisli, čitav život se spremaš za taj trenutak, radiš, treniraš svakodnevno… U sedmici koja je prethodila utakmici šutnuo sam 20 penala. Dođe trenutak kad svi vjeruju da ćeš da daš gol. I ti odeš i – promašiš. Da li je moguće? Šta više da uradiš? Kao da sam razočarao svoj narod, zemlju. Poslije dva dana smo gostovali Mađarskoj, nisam ni putovao na taj meč, imao sam stomačnih problema, povraćao danima. Pustio sam bradu, bio sam kao pop”, rekao je Mitrović.
Najbolji strijelac u istoriji reprezentacije priznaje da bi i pored svega toga, opet uzeo da šutira penal.
“Spremao sam se život za taj trenutak, da odvedeš reprezentaciju na veliko takmičenje, gdje nije bila 20 godina. I promašim! Onda misliš: “Zašto treniram?“ Preispituješ sebe, mozak kreće da se igra s tobom, ne kontrolišeš misli… Jedan negativan komentar će te pogoditi više nego 100 pozitivnih. Onda se sjetiš da nisi jedini fudbaler koji je promašio penal. I opet bih ga šutirao”, ističe Mitrović.
Ipak, on se prisjetio i jedne lijepe, možda i najelepše priče naše reprezentacije – kako je rešio pitanje pobednika i postigao gol koji je iz Portugala odveo Srbiju u Katar.
“Na prvom treningu sam povrijedio zadnju ložu. Sedam dana sam bio od jutra do uveče kod Andreje Milutinovića (čuvenog specijalistu za fizičku pripremu). Samo sam odradio trening dan pred utakmicu. Iz kluba su me zvali, poručili da ne rizikujem, da ne igram, jer je Fulamu bitan period. Kažem im: “Važi, važi, biću uz ekipu, ne vjerujem da ću igrati“. Pitao me šef da li mogu. Uzvratio sam potvrdno. Na treningu pred utakmicu gledao samo da ne napravim nagli pokret, ne pogoršam povredu, a opet da selektor vidi da mogu. Uslijedile su vežbe, masaže, kreme. Ujutru mi šef kaže: “Polako, čuvam te za drugo poluvreme, tad se rešava, a ti ćeš da uđeš i daćeš gol”. Kažem: “Važi, šefe“. Bukvalno se tako desilo. Na terenu nisam mogao lijepo da se krećem, čekao sam centaršut i desilo se. Tad se sve usporilo, kao da sam gledao film, vratile su mi se slike kako je bilo dok sam kao dijete davao golove na ulici, hoće srčka da me strefi, samo da bi izbacio to iz sebe. I sad sam se naježio”, prisjetio se i Mitrović.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu