Iskusni stručnjak ne voli previše da priča. Teren je mjesto koje najviše voli, a disciplina, predan rad i težnja da njegovi izabranici svaki dan budu bar za nijansu bolji nego juče, maksimalno ga ispunjavaju. Ipak, tokom druženja sa novinarima banjalučkih redakcija prilično otvoreno dotakao se mnogo tema. Centralna je naravno bila povratak u Banjaluku nakon 36 godina, te ono što je spoznao u minulih pedesetak dana, svjestan da su se mnoge stvari promijenile.
– Diskutabilno je upoređivati nekadašnje i sadašnje igrače, malo je preoptimistično. Kvalitet je sada dosta niži, što ne znači da se ne može podići. Međutim, morate da imate sistemski rad, kako ekipe, tako i kluba, te ambicije koje stvaraju preduslove da bi igrače doveli na nivo kvaliteta koji mogu da naprave rezultate. Od prvog dana razmišljam o evropskom putu Borca. Sad sam u prilici da u klubu postavim postulate i da igrači ispune kriterijume i postanu evropski u svim segmentima. Da budu interesantni Evropi, a naravno to puno zavisi od njih. Da bi danas, sutra kroz klub ili reprezentaciju mogli dati svoj doprinos. Kriterijumi su zahtjevni, ali niko ih nije tjerao, svi smo izabrali ovo. Profesionalci smo. Previše cijenim rukomet i ovo čime se bavim da bih radio s nekim ko nema ambiciju, ko nije motivisan i predan da napreduje. To je preduslov. Osnova je selektovati igrače koji su spremni za rad i predanost. Tada idemo da radimo na ispunjavanju kriterijuma koji zahtijeva profesionalni sport (tehnika, taktika, borba…). A tek poslije se podvlači crta – naglasio je Smajlagić.
U uvertiri sezone Banjalučani nisu uspjeli da odbrane trofej Kupa Republike Srpske jer su u finalu poraženi od Leotara. Ipak, tokom pripremnih utakmica pokazali su određen napredak i sigurno je da će biti bolji kako vrijeme bude odmicalo.
– Sigurno je da imamo ambicije. Želimo da odigramo najbolje, da svakim danom, svakim treningom podižemo kvalitet i potom se borimo za vrh. Da li ćemo to uspjeti, vidjećemo na kraju, ali je ohrabrujuće što je veliki broj igrača počeo da prihvata ono što tražim i budu predani pozivu kojim se bave. To je neka garancija od koje se može očekivati rezultat. Kratak je period od formiranja ekipe, međutim, način na koji trebaju da funkcionišu kao sportisti je diskutabilan. Svi oni imaju navike koje su stekli, a ušli su u vode profesionalizma. S vremenom dižemo nivo da postanu profesionalci i da uvijek podižu nivo, a posljedica toga je rezultat – naglasio je Smajlagić.
Borac je prilično promijenio igrački kadar. Povratnici su Vladan Đurđević i Arsenije Bubić, iz Maglaja je stigao reprezentativac BiH Nedim Hadžić, mjesto povrijeđenog Vlade Draganića zauzeo je Slovenac Jan Sivka, dok su bekovske pozicije zatvorili Ukrajinac Vladislav Zalevski i Bjelorus Andrej Klimavec. Nekada vihorno krilo zadovoljno je trenutnim rosterom.
– Za sada je OK. U hodu smo popunjavali tim, imali smo i dva peha sa povredama, pa smo bili prinuđeni da radimo pripremo i tražimo nove igrače. Trener odradi jedan mini ciklus priprema, pa dođe novi igrač, pa onda sve ponovo. Pa onda dođe drugi, pa to sve zahtijeva strpljenje i dodatni napor kako bi se što prije uštimali u ekipu. Mislim da je klub napravio dobar posao, ono što sam želio, a to je da roster bude popunjen konkurencijom, da igrači osjete međusobnu pozitivnu konkurenciju, da bi podigli svoju igru na viši stepen. Bez konkurencije je teško napraviti kvalitet. Klub je veoma brzo reagovao, to je prezahtijevan posao. U svakom slučaju, uspjeli smo to da napravimo. Trenutno, mislim da nam od igrača ne treba ništa – naglasio je Smajlagić.
Kroz pripremne mečeve uspio je da upozna i rivale, ali ističe jedno:
– Najveći problem je moja ekipa. Podići svoju ekipu u svim segmentima je preduslov da možemo računati kakav je protivnik. Ne treba stvarati predrasude o rivalu, već se truditi da podignete svoj tim na visok nivo – što je preduslov za rezultat. Ima dosta klubova koji su stabilni, igraju dugo zajedno i oni su u prednosti u odnosu na timove koji su u stvaranju. Biće interesantno, ima četiri, pet klubova sa kvalitetom, biće dosta neizvjesno, ali mi polazimo od sebe.
Njegove kolege Mirko Mikić i Toni Čolina jasno su rekli da im je nepojmljivo da se još ne zna kada će početi liga i koliko klubova će je činiti.
– Savez kakav je takav je. To ne treba to previše da utiče na klubove i trenera. OK, teško je tempirati formu, ali jednostavno morate da spoznate gdje ste i uđete u te okvire. Kada to uradite onda je lakše, mi ne možemo nikada da budemo Japanci, nikada nećemo biti Nijemci, ali imamo i mi neki drugi kvalitet. Teško jeste svima, ali šta imamo od toga ako kukamo – kaže aktuelni selektor reprezentacije BiH.
On je neko ko je kao igrač i trener prošao velike sisteme i radio sa najboljim igračima i trenerima svijeta. Ruku na srce, ovo je dosta niži nivo rukometa, pa je jedno od pitanja bilo da li se ponekad iznervira kada spozna da njegovi igrali ne mogu da urade ono što je zacrta i što u njegovoj glavi izgleda lako.
– Imam mnogo godina da se nerviram, to malo grubo zvuči. U jednom dijelu karijere se nerviraš, a onda shvatiš da ovaj posao zahtijeva istrajnost. Nerviranje ne vodi ničemu. Nekada je vrlo bitno spoznati gdje si. Ponekad razmišljaš da li se nerviraš na igrače ili na one koji su ga odgojili, igrač je posljedica tog rada. Sa jedne strane moraš da budeš strpljiv, a onda opet moraš da procijeniš da li je igrač uopšte vrijedan da trošiš vrijeme na njega. Selekcija igrača je najveći problem. Potrebno je neko vrijeme kada radiš sa 20 igrača da vidiš ko je predan, ko može da napreduje… Svako od nas drugačije napreduje, prihvata zahtjeve, odricanja. Za klub su najbitnije tri stvari – selekcija, vrijeme i rad. Za mjesec i po dana smo promijenili cijelu spoljnu liniju, trebali su nam igrači koji imaju određen kvalitet, a koji mogu da napreduju kroz rad. Nismo kupovali gotov proizvod. Već sada bismo trebali da pravimo selekciju za narednu sezonu. Svi u BiH kupuju igrače u pet do 12 i to je problem – smirno rezonuje iskusni stručnjak.
Kao rukometaš afirimisao se u Banjaluci uz plejadu fantastičnih igrača koji su kasnije dotakli evropske i svjetske visine. Bio je član generacije koja na Olimpijskim igrama u Seulu osvojila bronzu, a potom je poslije raspada Jugoslavije sa Hrvatskom osvojio evropsku bronzu i svjetsko srebro. Kruna karijere stigla je u Atlanti 1996. godine kada je Hrvatska osvojila zlatnu medalju. Igrači ponikli u Borcu bili su okosnica hrvatske reprezentacije. Nosici igre u tome periodu bili su Istok Puc, Zlatan Saračević i Smajlagić, a selektor legendarni Abas Arslanagić.
– Pa, Patrik Čavar… Borac je bio institucija. Tražio se rezultat, radilo se profesionalno i ozbiljno. Uslovi su bili dobri, udario je temelji i kriterijume profesionalizma. Da bi opstao tada u Borcu morao si to poštovati. Konkurencija je tada dala kvalitet. Skup igrača na početku priprema je bilo da se zaledite. Sa 17, 18 godina sam došao u klub, prvo krilo je bio Rade Unčanin, A reprezentativac, drugo je bio Boris Komucki iz Rijeke, B reprezentativac, treće Dobrivoje Čečavac, omladinski reprezentativac i ja dođem kao klinac iz Mladosti. I tako na svakoj poziciji, pa ti opstani. Došao sam kao zanimljiv, ali nisam bio zvijezda. Ne možeš dobiti ni minut da igraš. Ti moraš svaki dan da budeš bolji. Zato previše cijenim rukomet da bih dozvolio da se neko zeza s njim. Niko mi ništa nije dao, ostavio sam kosti da dođem do prvog tima – na kraju nije bilo ni Unčanina, ni Komuckog, niti Čečavca. Ja sam bio istrajan – naglasio je Smajlagić.
Sa sjetom priča o čuvenoj Borčevoj školi.
– Malo mi je teško da pričam o tome. Mi smo stvarali rukomet. Kad me neko pita ko ti je uzor, ja nisam imao nikakve uzore. Volio sam da gledam, većinu šuteva koji se danas izvode, smo mi izmislili. Da li iz Banjaluke, iz Metkovića, koji su napravili i razvijali rukomet. Danas ne vidim ništa novo, ponekad vidim kreaciju, ali sve drugo smo mi izmislili prije 20, 30 godina. Naravno više je sada esponirano, ali smo mnogo dali razvoju rukometa. To nije bilo odrađivanje posla već kreacija, baviš se time da nešto napraviš bolje. Neki šut ponavljaš milion puta, da bi došao do ideje šta treba da uradiš. Do tada si promašio stotine udaraca. Skočiš i razmišljaš u čemu je problem, a nakon toga i hiljada pokušaja dođeš to nečeg novog. A to je godina, dvije, tri, četiri da dođeš do sponzaje šta bi trebao. Sva bacanja, zavrtanja, suvi listovi su došli nakon treninga i treninga. A to nije došlo iz nekog zezanja… Ako imaš ugao od 20 stepeni, ne možeš da šutneš jako i ubiješ golmana. Neko može da kaže, vidi ga šali se, ali ne, to je bila prijeka potreba. Najviše sam napredovao u Medveščaku, imao sam trenera koji je rekao: “K**** me boli, igraj kako hoćeš”. Recimo promašim suvi list, idem na klupu, a isto je kad šutneš punim i pogodiš prečku da zvoni! Isto je promašaj. Svejedno je. Bilo je trenera koji ne vole kreacije, ali ne i naš Šoja. Nikad mi nije rekao ništa – zaključio je Smajlagić.
Imajući u vidu koliko poznaje rukomet, kakav je fanatik i koliko je predan poslu, Borac i igrači koji trenutno brane njegove boje mogu samo da profitiraju. Još samo da se sve kockice poslože na duži period…
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu