Smrt oca potpuno mu je promijenila život, a govoreći o teškim iskustvima koje je doživeo srpski kik-bokser je pustio i suze.
Pagonis je osvajao svjetske i evropske titule, borio se u više kategorija i stilova, a kao 19-godišnjak je osvojio zlato na Balkanskim igrama i na VAKO Evropskom prvenstvu u Makedoniji. Od 2007. do 2009. godine osvojio je dva Svjetska prvenstva, dva Svjetska kupa i još jedno Balkansko prvenstvo.
Tokom 2010. je postao profesionalac i osvojio je svjetsku titulu VAKO protiv aktuelnog šampiona Antonija Souse. Pagonis je tada osam puta osvojio svjetsku titulu (4 titule amatera, 4 profesionalne titule) i 3 titule prvaka Evrope. Ipak, jedan momenat je sve promijenio.
– Moj ćale je imao problema sa alkoholom. Bio je najbolji čovjek koga sam znao, ali je poslije inflacije ostao bez posla u Jugoalatu. Bio je šmekerčina do bola, ali znam i pamtim probleme sa alkoholom. I kako sam ja pobijedio Dražu, to je dalo njemu neki novi smisao, prestao je da pije, ja sam mu bio važan. Ja sam spavao sa ćaletom do 15. godine, mi smo bili najbolji prijatelji, on me probudi i ‘hajde da spavaš kod mene’. Onda se zavučem i on me zagrli. I samo jednom druže… Nedjelja, ja sam iznajmio stan, sobičak u Novom Sadu, pošto smo živjeli u Rakovcu. I on me zove na nedjeljni ručak: Je l’ dolaziš, je l’ dolaziš, je l’ dolaziš… Zvao me 15 puta, kažem da dolazim. I ja se zadržim na Štrandu sa drugarima. I nisam došao – rekao je Pagonis za MMA Institut, a prenosi Sportal.
Uslijedio je poziv iz noćne more.
– I keva me zove ujutru, u pet. Javim se… A ja u dva noću se trgnem i pomislim na njega. Djevojka Dunja me pitala šta je bilo, rekoh da sam sanjao nešto ružno. I samo zvoni, pola 6. Zove keva, vrišti, plače, umro tata. Ja 19 godina. I šta je bilo, on je sišao u pola dva sa sprata da gleda TV. Ona ga je našla u fotelji, stalo mu je srce – rekao je Nenad Pagonis.
Jedno je znao, za koga će se boriti u životu. Čak se ne sjeća nekih borbi, ali ga je adrenalin vodio. Sjetio se jednog velikog finala i pobjede u Pioniru pred punim tribinama, protiv Azerbejdžanca Radžabova.
– I sa 19 godina upoznaš šta je život, tu sam počeo da istražujem šta je smisao života. Ja sam samo pao, meni se sve prekinulo, samo sam znao, ne smiješ da izgubiš meč. Ne sjećam se šta se desilo, znam samo po snimku. Okliznuo sam se, šta je ovo druže… Oči ovako, u iks. Ošašavio me, nisam pao, ja ga stisnem u drugoj, u trećoj ga bacim. Ja u uglu, a on – bio je spreman, jak, ali sam mu vidio strah u očima. Ne kao da me se boji, nego u stilu “brate, odakle ti snage”. Pobijedio sam, dižu mi ruku, a tačno se vidi teret sa ruke koji je pao. Samo sam počeo da plačem. Krenulo odmah, uradio sam to. Od tada počinje neka moja karijera… Da je ostao živ, iz ove perspektive govorim… Glupo zvuči, ali to je najbolja stvar koja mi se desila, tu je počeo evolutivni razvoj moje svjesti, počeo sam da istražujem smisao života, šta kad umremo, da li smo duhovna bića ili čista materija, ta njegova smrt me je u nekim drugim mečevima gurala – zaključio je on.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu