Tog 25. aprila Partizan je protiv Cibone igrao za šampionski prsten i to u sezoni u kojoj se ekipa Duška Vujoševića plasirala na završni turnir Evrolige.
Zagrebačka arena bila je u potpunom transu nakon što je Bojan Bogdanović, sada već prekaljeni NBA as, pogodio trojku iz ugla za pobedu “cibosa”… ili su bar tako mislili.
– Vreme nije isteklo, vreme nije isteklo…”, uzvikivao je komentatorski dvojac Kole i Edin, ali domaći igrači i publika kao da to uopšte nisu uzeli u obzir. Za to vreme, loptu u rukama držao je Aleksandar Rašić i gledao kome da je doda.
– Razmišljao sam se da li da je dam Kecmanu, koji je na bliže našem košu, ili Robertsu negde na pola terena – prisjeća se Rašić za BBC na srpskom.
Roberts je bio logično rešenje, jer je bio bliže košu, ali je Kecman toliko bio uporan i uzvikivao Rašiću:
– Daj mi loptu, daj mi da se opalim samo… , i Rašić ga je poslušao.
Šut sa skoro cijelog terena, lopta kao da je letjela čitavu vječnost, a onda je prošla kroz obruč i srušila snove domaćih. Takav muk se rijetko pamti na jednoj košarkaškoj utakmici.
Kecman je zaledio i svoje i domaće. Crno-bijela klupa i igrači su bili u potpunom nokdaunu, dok je sa druge strane vladala euforija. A onda…
Toliko je taj momenat bio epohalan da ga je čak i ESPN uvrstio u 10 najdramatičnijih završnica u sportu.
Radovali su se prije vremena i stigla je kazna. Prsten je završio na ruci crno-bijelih a Kecman je ispisao istoriju i postao legenda koju navijači tima iz Humske nikada neće zaboraviti.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu