Preko Rada ispunio je snove i zaigrao za Crvenu zvezdu, čak dao gol Partizanu u derbiju, a do odlaska u Englesku afirmisao se u Anderlehtu i Olimpijakosu.
Stigao je i do dresa reprezentacije Srbije i nastupa na Mundijalu u Rusiji.
-Tradicija u mojoj porodici je da smo svi zvezdaši. Otac me je odveo na stadion šest sati prije utakmice. Bio je u grupi sa šest ili sedam prijatelja. Policajac ga je pitao ‘Da li si lud’ Kako možeš sa malim djetetom na utakmicu?’. Mi smo okorjeli navijači Crvene zvezde, zato što je moj otac bio ludi navijač. Gledao sam ga kao dijete i ne mogu da se setim utakmice, ali mi je ostalo u sećanju da sam bio. Poslije toga sam stalno gledao fudbal i zavoleo ga”, počeo je Milivojević.
Upravo je meč na kojem je bio a to je 100. derbi, koji je Zvezda pobijedila 2:1 golovima Kovačevića i Stojkovskog (za Partizan pogodio Bjeković), bio okidač da se zarazi fudbalom.
-Sve je bilo pozitvno, svi su bili srećni i možda je to ostalo negdje u meni. Možda poslije toga sve izađe iz tebe, posebno kad si dijete možeš da vidiš ima li ljubavi. Fudbal mi je ostao u venama- rekao je Milivojević, kome je otac preminuo prošlog leta i od tada mu se “život promenio”.
Kao rođeni Kragujevčanin opisao je i kako je prošao kroz NATO bombardovanje 1999. godine.
-Sjećam se dana kada je NATO počeo da baca bombe na našu zemlju. Bio sam dijete, tek sam krenuo u školu i sjećam se da su svi bili zbunjeni i u panici. Ja nisam shvatao zašto. Šta se dešava? Bio sam na fotelji, pričao sa majkom i ocem, koji je otišao da zatvori radnju jer kreće rat, a narod će da lomi staklo i krade stvari. Kada je bomba eksplodirala i kada slušaš druge, shvatiš da je to bilo samo dva kilometra od tvoje kuće. Kada si dijete samo vidiš da nešto nije u red, panika te okružuje, ali ne shvataš sve što se dešava. Pokušavaš da dobiješ pomoć od majke, ali ni ona ne može da ti pomogne jer takođe paniči”.
Kako je naglasio, bila je “normalna” nestašica, ali fudbal niko nije mogao da mu oduzme.
-Sjećam se kada sam izašao najbolje da se igram sa drugarima, roditelji su nam govorili da se pazimo. Kako da se pazimo? Nigde nije sigurno, bomba može da padne bilo gdje. Za nas je takvo stanje postalo normalno, nije bilo razlike ako želiš da se paziš. To je za nas, da kažem, bio normalan život. Nema treninga, škole, hrane… Ali je uvijek bilo fudbala”, zaključio je Milivojević.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu