Pričaju mnogi da je za otpad, staro gvožđe koje nikom ne treba, da je morao u Romu samo zato da se ne bi blamirao po “malim” klubovima Engleske ili Španije. A onda je osvojio evropski trofej.
I to peti evropski trofej u pet evropskih finala. Čista petica je ocjena za Portugalca koji ne želi da stane. I zato je Poseban.
Morala je “vučica” da čeka 61 godinu da stigne Portugalac i da donese jedan međunarodni trofej u Rim. A to ne bi moglo bez njega. Čovek zvani trofej. A ovo je bila njegova 663 pobjeda u trenerskoj karijeri na ukupno 1048 mečeva na kojima je bio šef stručnog štaba jednog tima. Da. To je Mister Posebni.
Da je pokazao cijelom svetu i Evropi da je njegova vizija o finalima potpuno tačna, vidjelo se i u srijedu uveče kada je pao Fejenord u Tirani. I tada je znao da će ga osvojiti. Čak ga je i Dejan Stanković na dan finala citirao: Finala su za pobediti, a ne za igrati, to je nama Murinjo rekao pred Madrid, tako da dijelim mišljenje s njim – rekao je trener Zvezde, a onda ga je nekoliko sati kasnije baš njegov učitelj i uvjerio u te reči. Iako ih je cijeli svijet znao.
A sjećate se i suza poslije polufinala? Nisu to bile krokodilske suze jednog deke. Ne. To je ono što je godinama Murinjo donosio čitavom svetu fudbala. Emociju.
I sad nije važno da li je ona od radosti, tuge, bola, ljutnje… On je čovek koji je donio nešto više. Donio da svaku emociju pokaže, makar to bio i dječiji plač poslije ulaska u finale Lige konferencije ili gestikulacijom “Ne čujem vas” usred Torina kada je srušio Juventus na klupi Mančestera. Ali to je on. Možete da ga volite ili mrzite, on je prosto takav. I naša je sreća što živimo u njegovoj eri, jer – da li bi sve ovo bilo zanimljivo da jedan čikica sa koferčinom trofeja ne izađe poslije jedne pobede u grupnoj fazi i ne odradi šou na tom zelenom pravougaoniku istine?
Možemo o Murinju govoriti i na drugi način. On jeste nabjeđeni sjedi lik koji na svakoj konferenciji priča u prvom licu. Ali, što bi mladi rekli – Može mu se. On je svoju priču zaslužio, radom, odricanjem, a prije svega vjerom u ono što radi. Murinjo je oličenje samopouzdanja (možda je zato bio sjajan partner sa Kristijanom Ronaldom) i čoveka koji ni u 59. godini ne odustaje. Jer šta je za njega evropski trofej. A da – rutina.
Nije slučajno nadimak dobio po tome što je samo vitlao novinare i tražio da ga stavljaju na naslovne strane. Ne. On je Mister Posebni iz milion jednog razloga, a u srijedu veče je to upotpunio time što je postao jedini trener na svijetu koji je osvojio sva najveća evropska klupska međunarodna takmičenja.
Osvojio Ligu šampiona, koja je u njegovim rukama bila dva puta – dok je vodio kao debitant Porto i Inter. Kup UEFA sa Portom, a Ligu Evrope dok je bio trener Mančester junajteda i sada Ligu konferencije kao strateg Rome. Dakle, on je nešto što svi treneri žele, a niko nije postigao.
Italijanski fudbal je sanjao Murinja još od 2010. godine s obzirom na to da je i tada Murinjo donio evropski trofej, po posl jednji put na Apenine. Dakle, čekali su njega da ponovo dođe do uspjeha. Da se vrati i dotakne zvezde. A da sve bude u ruhu savršenog – samo je u prvom finalu primio gol, u ostalih četiri (uključujući i duel sa Fejenordom) ekipa koju sa klupe predvodi Murinjo – nije kapitulirala. Samim tim, svih pet evropskih finala, u kojima je bio akter, je pobijedio. Niko nije ni dosegao sve te titule. I vjerovatno niko neće.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu