Pomenuti engleski medij je TV auditorijumu pustio 25-minutnu verziju razgovora, dok su “Novosti” pisale i o kompletnom audio snimku koji je objavljen na društvenim mrežama .
Novak je upitan “Da li je sve ovo što se desilo uticalo na tebe?”, a odgovorio je :
– Naravno da jeste uticalo! Jedini razlog zbog kojeg sam htio da idem u Australiju je Australijan open. Turnir na kome sam bio najuspješniji. Ja volim Australiju. Najveće rezultate koje sam ostvario, tamo sam ostvario. Taj teren u Melburnu… Mislim, oduvijek sam imao sjajan odnos sa tamošnjim ljudima, a rezultati svedoče kako sam se osjećao. Jako je čudan osjećaj… Mislim, oduvijek sam poštovao pravila, sprovodio neophodne protokole koji su od mene traženi da bih doputovao tamo, pa sam bio tužan što sam morao da odem.
U video-emisiji, mogao je da se vidi samo dio Novakovog odgovora na pitanje kako vidi to što su u Australiji mnogi bili ubjeđeni da je “ovaj momak umislio da je iznad pravila”.
– Ja sam bio spreman da ne odem u Australiju, koliko god volio tu zemlju, koliko god volio da igram tamo. Bila je to veoma teška odluka. Jer, shvatio sam da sa odlukom (o vakcinaciji) koju sam donio, znao sam da će biti i posledica. A posljedice su – da ne idem u Australiju. I, bio sam spreman na to! A onda se desilo da je u decembru, mislim da je druga nedelja decembra bila, stiglo cirkularno pismo da oni koji su nedavno imali Kovid mogu da zatraže medicinsko izuzeće od obavezne vakcinacije za dolazak u Australiju…
U TV emisiji “BBC-a” se nije moglo čuti ni sljedeća konstatacija, kao i Đokovićev komentar koji je uslijedio:
-Novače, mnogi ne znaju da su tvoja medicinska dokumenta, anonimno, pregledale dvije nezavisne australijske komisije, a da je to potpuno odvojeno od putničke deklaracije, na kojoj se potkrala ljudska greška…
– Vidite, ta greška na dokumentu za dobijanje vize nije napravljena namjerno. To su prihvatili i Savezni sud i australijski ministar za imigracije. Zapravo, ono što ljudi vjerovatno ne znaju, to je da ja nisam deportovan iz Australije zato što nisam vakcinisan, ili zato što sam prekršio neka pravila, ili zbog greške u zahtjevu za vizu.Sve je to potvrđeno i odobreno od strane Saveznog suda Australije i ministra za imigracije. Razlog zašto sam deportovan je što je ministar za imigracije iskoristio diskreciono pravo da mi otkaže vizu jer je mislio da bih mogao da stvorim neko antivaksersko raspoloženje u državi ili gradu. A ja se sa tim stavom uopšte ne slažem.
Nedugo zatim usledilo je još jedno pitanje, koje nije emitovano u video-verziji intervjua:
-Greška u formularu za vizu je nekima djelovala kao da se ti i tvoj tim poigravate s pravilima?
– Razumem da ljudi misle da sam… (osmeh) kada se hronološki posmatraju stvari koje su jedine i imali priliku da vide, mogli su da pomisle da sam ja možda prekršio pravila, da sam uradio nešto što ne treba, ali sam ja uvijek radio ono što je trebalo. Znate, u Španiju sam ušao normalno, prošao kroz imigracionu zonu noseći svoj pasoš, bila je tu i moja porodica… Bio sam na javnim mestima, tokom tih sedam do deset dana koliko smo tamo boravili. Da, formular za vizu je sadržao grešku (da nije putovao neposredno pred dolazak u Australiju, prim. prev.), ali to je bila nenamjerna greška, ljudska greška, osobe iz mog tima. Imam oko sebe ljude koji su zaduženi za logistiku, popunjavanje dokumenata. A osoba koja je to uradila, time se bavila mnogo godina. Ona je, prosto, štiklirala pogrešno polje na formularu. Kao što sam rekao ranije, i Savezni sud i ministar za imigracije su potvrdili da to nije bila namjerna greška, već ljudska, a to nije uticalo na moju deportaciju iz Australije.
Poslije priznanja da je spreman da plati cijenu u vidu neigranja na grend slemovima, ako je obavezna vakcinacija neophodan uslov, Novak je upitan odakle mu tolika ubjeđenost u važnost detalja o ijtelu. Samo prve dvije rečnice su puštene u televizijski etar:
– Odakle dolazi to? Možda ima veze s mojim odrastanjem. Tokom 90-ih, kad sam počeo da igram tenis, imali smo dva rata, sankcije, čekanja u redovima… Težak period za mene, porodicu… a ja počeo da igram ne baš jeftin sport. Na putovanja sam često išao sam. A na tim putovanjima sam morao brzo da odrastem, da ne zavisim od drugih, jer nisam mogao da putujem sa ocem, sa članovima porodice, trenerom… Na mnoge turnire sam putovao sam. Od najranije mladosti sam postao samostalan i mislim da mi je to pomoglo da izgradim karakter, i to vrlo mlad. Držao sam se onog što je bitno, pa čak i kada su bombe letjele nad našim glavama. Recimo, te 1999. kada sam bio 12-godišnjak, a trajalo je bombardovanje nekoliko mjeseci, mi smo već poslije nedjelju, dvije izlazili da igramo tenis, iako su bombe stvarno padale. Nismo imali časove, škole nisu radile, pa smo se radovali tenisu. Na ta vremena se ne osvrćem s nekim besom, frustracijom… Ne, ja sam zahvalan na tom iskustvu, jer me je ta situacija učinila da mnogo više cijenim ono što imam. I mislim da je to mnogo uticalo na karakter i kako se i dan danas držim u ovom i ovakvom životu.
Gledaoci “BBC-a” nisu mogli da vide ni sledeće pitanje, kao ni Đokovićev odgovo:
“Novače, molim te da se direktno obratiš narodu Australije. Znaš da su oni sportska nacija, vole sport, milioni njih su te smjestili u svoja srca, kao da si njihov šampion, i to godinama. Ali, kao što si ti rekao, oni su imali možda i najoštrije Kovid-mere, sa najoštrijim režimom u svijetu. I, onda vide gosta iz druge države, koji pokušava da tamo dođe bez vakcine. Možeš li da shvatiš zašto je toliko mnogo Australijanaca bilo sada protiv tebe?”
– Da. Mogu, i razumijem, poslije svega kroz šta su prošli… a svjestan sam i da mnogi Australijanci nisu mogli ni da se vrate u sopstvenu zemlju, zbog restrikcija. I, onda se pojavljuju teniseri koji, eto, mogu da dođu. Volio bih da im kažem da sam ja … da sam ja uvijek poštovao pravila i pridržavao ih se. Razumijem ja političare, vlast u Australiji koja stalno govori “pravila su pravila, i to za sve”, ali postoji pogrešna percepcija da sam ja pokušao da koristim svoj privilegovani status da na silu odem tamo. A to nije nikada bio slučaj, rekao je Đoković.
Na pitanje “Kako je bilo u u imigracionom hotelu?”, Đoković je odgovarao dva-tri minuta. Đoković je otkrio neke potpuno nepoznate detalje o tome šta mu je bilo dozvoljeno, tj. zabranjeno dok je bio u pomenutom “hotelu” ali to nije emitovano.
– Neki su tamo godinama. Devet godina čak, neke izbjeglice! Ja sam definitivno htio da se sretnem sa njima, ali nisam bio u prilici! Nije mi bilo dozvoljeno da napuštam sobu! A onda je to što se tamo dešava postalo globalni problem. Znate… Sjećam se, kada sam bio ambasador dobre volje UNICEF-a, a dešavala se kriza u Siriji, na Bliskom Istoku, hiljade i hiljade ljudi je prolazilo kroz moju zemlju. Mi smo ih, kao dio UNICEF-a, posjećivali, naročito djecu koja su bila samo sa majkama. To je bio nevjerovatno emotivan momenat za mene, tim prije što sam i sam iz zemlje koja je i sama imala mnogo izbeglica, jer je mnogo ljudi tokom rata i embarga izgubilo svoje domove, svoje bližnje. Tako da me je i ono što ljudi u melburnskom imigracionom centru doživljavaju duboko pogodilo. Moje patnje su bile ništa naspram njihovih. Nije bilo lako, ali je iskustvo bilo vrlo korisno, životno važno. Stvarno se nadam da ću moći da igram, jer tenis me, uz boravak s mojom porodicom, čini najsrećnijim.
Kada je novinar britanskog javnog servisa citirao šta je porodica o Novaku pričala dok je trajala drama u Australiji, to je završio pitanjem – koliko su se Đokovići žrtvovali za njega.
– Nema sumnje da su njihove žrtve i spremnost da se odreknu svojih interesa zarad mojih, razlog zbog kog ja danas i sjedim ovde s vama. U suprotnom, to ne bi bio slučaj. Uvijek sebe podsjećam na to: jako sam im zahvalan jer znam koliko je teško bilo, ne samo njima, već svima (tih godina) u ovoj zemlji i ovom regionu. Devedesete su bile teške za Srbe, za ljude u Hrvatskoj, Bosni… Za sve u regionu. Bila su to tužna vremena, nije se znalo šta sutra donosi, a ja pitam, kao petogodišnjak, oca da mi kupi teniski reket (smijeh). A to je bio veliki zahtev. Mislim, možda taj i nije toliko veliki koliko je bilo kada sam počeo da tražim sve više i više. Tenis je skup, a moji roditelji to nikada nisu igrali. Moj otac je bio profesionalni skijaš, bio je i fudbaler, upoznao je moju mamu kao ski-instruktor, a moja majka je diplomirala na beogradskom fakultetu za sport. Potičem iz sportske porodice, ali niko od njih nije dotakao teniski reket prije mene, tako da su oni definitivno razlog za ovo dokle sam stigao.
Intervju Novaka Đokovića za “BBC” je završen pitanjem o tome šta misli da će biti njegova zaostavština u tenisu.
– Volio bih da me ljude pamte kao osobu koja je na terenu pokazivala koliko voli ovaj sport. Kao nekog autentičnog, koji se nije libio da pokaže emocije na terenu. Naravno, nisam ponosan kada polomim reket, to ne volim da uradim, jer znam da me gledaju i mnogi mladi ljudi, a pričali smo o uzorima. Toga sam veoma srećan. Kada mi na terenu “pukne film” ne samo da sam njih iznevjerio, već prije svega sebe samog. Ja ne želim da izađem na teren da bi mi popustili živci, naravno, ali se i ne plašim da kažem da mi je iskreno žao što se to desilo. Zamolim tada i za oproštaj. Iskreno. I idem dalje. Voleo bih da me ljudi pamte i kao nekog ko je tenis koristio kao platformu da šalje poruke o nekim drugim važnim stvarima, kao što su obrazovanje, zdravlje, opšta dobrobit, neke stvari koje su mi bitne. Blagosloven sam nevjerovatnim rezultatima tokom karijere, nadam se da ću moći da obaram još neke rekorde, ali to nije najvažnija stvar zašto igram tenis. Igram ga jer još uvijek osjećam povezanost sa četvorogodišnjakom koji je uzeo reket i rekao hoću ovo da igram cijeli dan. I danas odlazim u moj centar i tamo sam igrač i trener i mentor i tu provodim najviše vremena kad sam u Srbiji. Na kraju krajeva, sve što sam uradio je uzalud, ako nisam to podijelio s mladim generacijama, zaključio je Novak Đoković intervju za “BBC”.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu